Blog

Kako iz ugla psihoterapeuta vidim našu kolektivnu nemoć.

Postoji jedna rečenica koju skoro svi izgovaramo u zagađenim gradovima Balkana:

„Vazduh je katastrofa… ali šta ja tu mogu?“

Izgovaramo je uz smeh, uz memove, uz komentare na društvenim mrežama ponekad čak uz blagu ironiju da nas manje boli.

A negde između te ironije i prašine koju dišemo godinama, desilo se nešto opasno:

NAVIKLI SMO SE.

Ne na dobro, nego na OPASNO!!!

I tu počinje priča o tome šta psihologija može da nam kaže o ovoj tihoj, ali dubokoj društvenoj pojavi.

1. NAŠ UM NE REAGUJE NA OPASNOSTI KOJE SE SPORO GOMILAJU.

Evolucijski, um je napravljen da nas spasi od brzih pretnji.

Od nečega što vrišti, skače, juri na nas.

Ali zagađeni vazduh?

Ne menja se danas.

Ne napadne nas sutra.

Ne zatraži pažnju odmah.

Ne alarmira nas onako kako mozak očekuje.

Ne udari glasno.

Ne eksplodira naglo.

Ne probudi nas u sekundi.

On se uvlači.

Polako.

Tiho.

Neprimetno.

I naš um, koji traži tigra da bi reagovao, gubi fokus.

Kaže nam:

„Nemoj o tome sad. Ima važnijih briga.“

I samo tako smo se našli u paradoksu:

NAJVEĆA PRETNJA KOJU DIŠEMO SVAKE SEKUNDE, NE IZGLEDA KAO PRETNJA.

2. „Zamrznutost“ na nivou zajednice

Psihoterapija prepoznaje stanje freeze kada nervni sistem oseća pretnju, ali ne vidi jasno rešenje.

Nisi dovoljno ugrožen da bežiš, nisi dovoljno jak da preduzmeš akciju, pa se zamrzneš.

To je trenutno stanje mnogih gradova.

Ljudi komentarišu.

Ljute se.

Dele statistike.

I onda… ništa.

Ne zato što su lenji ili nezainteresovani.

Nego zato što kada je problem ogroman i nejasan, um bira najbezbolniju opciju:

„Bolje da ne mislim o tome.“

To nije karakter ljudi.

To je psihologija ljudi.

3. Normalizacija bola = najopasnija tišina

Kad nešto traje predugo, mozak radi jednu vrlo nezgodnu stvar:

proglasi to „normalnim“.

Normalno je da danima “miriše na dim”.

Normalno je da aplikacije za zrak stalno svetle crveno.

Normalno je da se deca razboljevaju zimi češće nego treba.

Normalno je da stariji jedva dišu.

Navikli smo da dišemo ono što nije za disanje.

I kad se navikneš, NE BUNIŠ SE VIŠE.

To je ono što nas treba najviše da zabrine.

4. Ali postoji nešto što se ne može normalizovati… VREDNOSTI…

U pristupu koji praktikujem u radu sa svojim klijentima se uči nešto važno:

Vrednosti su naš unutrašnji kompas.

One se ne gase kad je problem veliki, samo ih zatrpa buka.

Ljudi u tvom gradu, u našem regionu imaju iste vrednosti:

• da deca rastu zdravo

• da vazduh ne bude otrov

• da se ne plašimo zime

• da živimo u gradu koji ne truje sopstvene stanovnike

Te vrednosti već postoje.

Samo ih je zamor prekrio.

5. Šta znači preći iz „nema svrhe“ u „ja biram“?

Kognitivno bihejvioralna terapija govori o malim, vrednosno vođenim akcijama.

Ne o revolucijama.

Ne o promenama sistema preko noći.

Nego o izborima koji potvrđuju ono što ti je važno.

Jer promena počinje onda kada prvi čovek pokaže da briga nije glupost, nego hrabrost.

To može biti:

• pojaviti se na sastanku lokalne zajednice

• podržati već postojeću inicijativu

• deliti provere kvaliteta vazduha bez cinizma

• pisati, ne iz besa, nego iz vrednosti

• biti glas koji ne zvuči ogorčeno nego odgovorno

To su mali koraci.

Ali psihološki ogromni.

Jer svaki put kada deluješ uprkos beznađu, tvoj nervni sistem se vraća iz freeze moda u mod akcije.

I to je već promena.

6. Ne možemo promeniti ceo grad.

Ali možemo promeniti svoj glas.

Ne možemo svi stati pred fabrike.

Ne možemo sami rešiti industrijske emisije, saobraćaj, dimnjake…

Ne možemo uticati na svaku odluku vlasti.

Ali možemo odlučiti da ne učestvujemo u normalizaciji.

Možemo birati da nas se tiče.

Da kažemo da je važno.

Da ne okrećemo glavu.

Promena ne nastaje iz mase koja viče. Nastaje iz pojedinaca koji prestanu da ćute iz navike.

Na kraju: možda nemaš moć da očistiš zrak ali imaš moć da ne pristaneš na njega.

I to, to nije mala stvar.

To je početak svakog pokreta.